ElegijaLete dani, godine, prolazi život i ostavlja nam samo misao na neke prošle dane, uzdahe, još otvorene rane, uspomene koje nikada nece izbledeti. Sve se vrti u krug. Danas ti, sutra ja... Prekosutra neko treci. Sreca svakoga nade makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti, nekada nismo ni svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubimo se u mnoštvu besmisla tražeci suštinu stvari, tražeci pokušaj za beg, spas. I svakodnevno pokušavamo da izbegnemo surovu realnost iduci u zagrljaj iluziji, mašti i prolaznosti. Ponekad je bolje živeti u snovima, prepustiti se samo lepim stvarima, zaboraviti da nas negde ceka bol, da nas podseti da postoji, da je tu, i da ce uvek biti deo naših života. Deo MOG života.
Dugo mi je trebalo da prihvatim da nije sve tako ružicasto, da svet nije krojen po mojim merilima i da moja životna staza nije prepuna ruža. Bol i tugu sam prihvatila sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i nostalgijom u glasu. Ne smeta mi. Sudbinu ne možeš pobediti, ali joj možeš verovati...
Nisam prestala da živim, i dalje gledam sunce, brojim zvezde, pevam i ludo se smejem, ali sa nekom setom.
Bio si u mom životu, cisto onako, da mogu da kažem da sam nekog volela. A volela sam te, samo toga nisam bila svesna. Više ne lažem, i svima bih vrištala koliko mi nedostaješ, koliko mi trebaš, i kako sam izgubljena bez tebe. Polako ucim život. Navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene suze. Na izveštacene poglede, i lažno podignutu glavu.
A ti? Gde si ti u svemu tome? Gde si ti u ovo prohladno decembarsko jutro da uneseš pometnju u moje srce, da izazoveš struju u mom telu, da me zagrliš i kažeš mi da me voliš kao nekada?
Bog mi je svedok koliko sam samo puta poželela da te nadem i kažem ti sve, ali plašim se da me ne povrediš, onako jako, kao ja tebe nekada davno. A znam da bi me povredio, jer ti si moja najveca bolest, i najbolji lek. I bez tebe i sa tobom bih umrla, ovako sam na sredini – i imam te i nemam te...
Cujem kako drugi pricaju o tebi. Kažu, našao si nju. Govore da je dobra, da te voli i da ceš biti srecan sa njom. Govore kako je gledaš, kako se sve lepše smeješ, i kako si zaboravio da postojim. I da, kada neko spomene mene, spustiš glavu i cutiš. Ma, preboleceš, znam, ali znam da ja necu.
Nisam srecna. Nemam nikoga pored sebe, ne volim više nikoga, ne smejem se drugima, ne hvatam više poglede ulicama Beograda, kao da su sva osecanja koja su nekada bila deo mene, otišla sa tobom.
Pokušacu jednom da ih vratim, kada budem imala dovoljno snage da se suocim sa životom. Kada više ne budem sanjala snove koji se nikada nece ostvariti, i kada prebolim. A prebolecu, moram.
Više nisam ista. Promenila sam se. Promenila sam osmeh, pogled i dušu. Družim se sa ljudima koje i ne poznajem, tražim sebe u njihovim pricama, tražim tebe u njihovim pogledima...
I svaki dan prolazim tvojom ulicom u nadi da cu te videti. Tebe nema vec mesecima, koji ce se jednom pretvoriti i u godine.
Košava duva ulicama Beograda, kiša kvasi zemlju, a nebo mi po ko zna koji put šalje tvoje mirise...
"F.A"
